Tako blizu i tako daleko

Lajšmanija je protozoa koja izaziva bolest lajšmaniozu. Ovo oboljenje prenosi zaražena ženka artropoda roda Phlebotomus, drugačije nazvana peščana mušica. Prirodna staništa ovog parazita su ljudi, glodari i psi. Ova bolest je rasprostranjena u tropskim i suptropskim oblastima i nalazi se u 98 zemalja Evrope, Afrike, Azije i Amerike.

 ;;;;

Postoje tri glavne forme lajšmanioze: kutana, mukokutana i visceralna. Bolest se najčešće javlja u vidu lezija na koži. Među ova tri tipa, najznačajnija je visceralna lajšmanioza koja se drugačije naziva kala-azar odnosno crna groznica. Ona se javlja u dva tipa, od kojih je za naša područija od najvećeg značaja mediternaski tip, izazvan vrstom Leishmania donovani subspecies infantum. Ovaj tip lajšmanioze je endemski prisutan na prostorima Crne Gore, Južne Hercegovine, Dalmacije, Makedonije i u najjužnijim delovima Srbije.

 ;;;;

Lajšmanija pripada flagelatama krvi i tkiva, i može se javiti u dva oblika, a to su amastigot i promastigot. Životni ciklus ovog parazita počinje ujedom ženke Phlebotomus-a, koja putem pljuvačke prebacuje promastigote u krv domaćina (čoveka). Promastigoti ulaze u makrofage i u njima se diferenciraju u amastigote, koji se unutar makrofaga umnožavaju dok ne dođe do njihovog pucanja. Oslobođeni amastigoti će ulaziti opet u nove makrofage. Nakon nekog vremena, ukoliko ponovo dođe do uboda Phlebotomus-a, on će preuzeti makrofag koji u sebi sadrže amastigote. Ove forme parazita se oslobađaju u digestivnom traktu vektora nakon čega sledi diferencijacija u promastigote. Ciklus se opet ponavlja.

 ;;;;

Priča o lajšmaniji počinje još tokom davnih dana praistorijskog doba. Smatra se da je vrsta slična lašjmaniji prvi put nađena u fosilima peščanih mušica. Tokom studije koja je rađena na 42 mumije iz grobnice Srednjeg kraljevstva u Zapadnoj Tebi je pronađena mitohondrijalna DNK ovog parazita u 4 uzorka. Samim tim možemo da zaključimo da je ova protozoa bila prisutna još u starom Egiptu. Danas na prostorima Balkana, a pogotovo Crne Gore, prisutan je veliki broj zaraženih pasa koji predstavljaju veliku opasnost po ljude i njihove pse, kod kojih je ovo parazitsko oboljenje neizlečivo.

 ;;;;

Prevencija nastanka bolesti kod ljudi i pasa je ograničena. U oblastima gde je lajšmanioza zastupljena, jedna od mera prevencije je spavanje ispod mreža koje su tretirane insekticidima. Među druge mere prevencije spadaju korišćenje repelenata, kao i redovni odlasci kod veterinara. Terapija pasa koji su zaraženi se svodi pre svega na stišavanje simptoma upotrebom hemioterapije.

 ;;;;

Autor: Ida Bakrač