Тако близу и тако далеко

Лајшманија је протозоа која изазива болест лајшманиозу. Ово обољење преноси заражена женка артропода рода Phlebotomus, другачије названа пешчана мушица. Природна станишта овог паразита су људи, глодари и пси. Ова болест је распрострањена у тропским и суптропским областима и налази се у 98 земаља Европе, Африке, Азије и Америке.

Постоје три главне форме лајшманиозе: кутана, мукокутана и висцерална. Болест се најчешће јавља у виду лезија на кожи. Међу ова три типа, најзначајнија је висцерална лајшманиоза која се другачије назива кала-азар односно црна грозница. Она се јавља у два типа, од којих је за наша подручја од највећег значаја медитернаски тип, изазван врстом Leishmania donovani subspecies infantum. Овај тип лајшманиозе је ендемски присутан на просторима Црне Горе, Јужне Херцеговине, Далмације, Македоније и у најјужнијим деловима Србије.

Лајшманија припада флагелатама крви и ткива, и може се јавити у два облика, а то су амастигот и промастигот. Животни циклус овог паразита почиње уједом женке Phlebotomus-а, која путем пљувачке пребацује промастиготе у крв домаћина (човека). Промастиготи улазе у макрофаге и у њима се диференцирају у амастиготе, који се унутар макрофага умножавају док не дође до њиховог пуцања. Ослобођени амастиготи ће улазити опет у нове макрофаге. Након неког времена, уколико поново дође до убода Phlebotomus-а, он ће преузети макрофаг који у себи садрже амастиготе. Ове форме паразита се ослобађају у дигестивном тракту вектора након чега следи диференцијација у промастиготе. Циклус се опет понавља.

Прича о лајшманији почиње још током давних дана праисторијског доба. Сматра се да је врста слична лајшманији први пут нађена у фосилима пешчаних мушица. Током студије која је рађена на 42 мумије из гробнице Средњег краљевства у Западној Теби је пронађена митохондријална ДНК овог паразита у 4 узорка. Самим тим можемо да закључимо да је ова протозоа била присутна још у старом Египту. Данас на просторима Балкана, а поготово Црне Горе, присутан је велики број заражених паса који представљају велику опасност по људе и њихове псе, код којих је ово паразитско обољење неизлечиво.

Превенција настанка болести код људи и паса је ограничена. У областима где је лајшманиоза заступљена, једна од мера превенције је спавање испод мрежа које су третиране инсектицидима. Међу друге мере превенције спадају коришћење репелената, као и редовни одласци код ветеринара. Терапија паса који су заражени се своди пре свега на стишавање симптома употребом хемиотерапије.

 ;;;

Аутор: Ида Бакрач