Neisseria meningitidis

Neisseria meningitidis (менингокок) је Грам – негативна, стриктно патогена диплокока. Преноси се аеросолом или путем оралних и назалних секрета, колонизује назофаринкс и ту се може наћи код 10-20% здравих особа. Међутим, ова бактерија може да изазове менингитис, септикемију (менингококцемију) и пнеумонију код подложних особа. Смртност у нелеченим случајевима од најтежих форми болести достиже чак 50%, док је у леченим 10-15%. Популацију која је у већем ризику од болести чине деца до годину дана, тинејџери и младе одрасле особе старости 16 до 23 године, као и имунокомпромитовани и спленектомисане особе. С обзиром на велику контагиозност менигококних инфекција, у ризику могу бити и особе у колективу у којем се јавила менингококна епидемија, као и они који путују у земље у којима је менигококна  ;;;болест честа.

Главни фактор вируленције менингокока је полисахаридна капсула, а на основу варијација у њеној грађи разликује се 13 серогрупа менингокока, од којих су шест (A, B, C, W, X, Y) најчешћи изазивачи обољења. Менингокок колонизује слузнице и испољава своју патогеност уз помоћ разноврсних фактора вируленције, као што су: а) капсула – онемогућава фагоцитозу бактерије; б) пили типа IV – који служе као медијатор контакта између бактерије и епителних (ендотелних) ћелија, а такође помажу бактерији да се креће (енгл. twitching motility); в) Opa протеини (енгл. opacity associated proteins) који су подложни фазним варијацијама и везују се за одређене структуре на ћелијама; г) ендотоксин (липоолигосахарид); д) порини и ђ) механизми за преузимање гвожђа. Услед сличности између полисијалинске киселине у капсули серогрупе Б менингокока и наших ткива -молекулске мимикрије, ова серогрупа менингокока је мање видљива имунском систему домаћина. Менигококне болести се најчешће лече цефалоспоринима треће генерације на које се резистенција спорадично појављује. Запажена је смањена осетљивост на пеницилин и сулфонамиде. У циљу профилаксе болести током епидемија се користе рифампицин и ципрофлоксацин.

Менингококни менингитис је термин који се користи за бактеријски менингитис изазван бактеријом N.meningitidis, повезан са високим нивоом морбидитета и морталитета. Симптоми варирају од пролазне фебрилности до фулминантне бактеријемије и сепсе и представљају хитно стање у медицини. Период инкубације је 1 до 10 дана, након чега бактерија пролази у субмукозу и код 10-20% оболелих ће проћи у крвоток и изазвати бактеријемију. Код имунокомпромитованих и особа у ризику бактерија може из крви да продре до менингеа и да изазове менигитис и сепсу. Температура, бол у врату и измењен ментални статус представљају тријас симптома где треба посумњати на менингококни менингитис. Бебе могу имати и неспецифичне системе, док деца могу да развију фотофобију и повраћање. При сумњи на бактеријски менингитис, обавезно прегледати кожу оболелог, зато што се код менингококног менингитиса често јавља еритематозни или петехијални осип (пурпура) по кожи целог тела (чак и длановима и табанима). 89% пацијената развије барем два од четири знака ;;; (бол у врату, температура, петехијални осип, измењен ментални статус). Постављање брзе дијагнозе је од кључног значаја када је реч о менингитису, зато што може да дође до смрти за 6 до 12 часова од појаве првих симптома.

Узорци за бактериолошку дијагностику инфекција изазваних менингококом могу бити ликвор, крв, пунктат петехија на кожи и назофарингеални брис (ради доказивања клицоноштва). На препарату из културе се виде бубрежасте бактерије са типичном презентацијом у полиморфонуклеарима. Узорци се могу даље засејавати на крвни или чоколадни агар ради испитивања микроскопских, културелних и физиолошко-биохемијских особина. Међутим, како су методе које представљају златни стандард бактериолошке дијагностике превише споре, у дијагностици инфекцијама изазваних менингококом се све више користе брже, молекуларне методе ради детекције нуклеинских киселина (PCR, енгл. polymerase chain reaction kao i RTQ PCR енгл. real-time quantitative PCR), као и латекс аглутинација ради детекције антигена.  ;;;Дијагностика менингококног менингитиса молекуларним методама је двостепени процес, који прво захтева детекцију саме бактерије , а друго одређивање серогрупе.

Ради превенције менингококног менингитиса, врши се активна имунизација против менингокока. Постоје две врсте вакцина, полисахаридна коњугована, која се користи у Републици Србији, и новија вакцина за групу Б – добијена реверзном вакцинологијом, која се већ користи у неким земљама света. Реверзна вакцинологија представља проучавање генетског материјала микроорганизма коришћењем информационих технологија (in silico), ради утврђивања гена који кодирају кључне антигенске протеине микроорганизма. Гени се потом експримирају као реверзни протеини и служе као потенцијални кандидати за вакцину. Вакцина против менингокока групе Б садржи четири протеина који се налазе на површини бактерије и алуминијум, који служи као адјуванс. ;;; Полисахаридну коњуговану квадривалентну вакцину чине полисахариди групе A, C, Y и W-135 коњуговани на дифтеријски токсоид.

Аутор текста: Ива Шиканић

Литература

1. Hollingshead S, Tang CM. An Overview of Neisseria meningitidis. Methods Mol Biol. 2019;1969:1-16. doi: 10.1007/978-1-4939-9202-7_1.


2. Rouphael NG, Stephens DS. Neisseria meningitidis: biology, microbiology, and epidemiology. Methods Mol Biol. 2012;799:1-20. doi: 10.1007/978-1-61779-346-2_1.


3. Yadav S, Rammohan G. Meningococcal Meningitis. 2023 Aug 7. In: StatPearls [Internet]. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing; 2023 Jan–.


4. https://www.cdc.gov/meningococcal/global.html


5. https://www.zdravlje.org.rs/


6. https://www.medsafe.govt.nz/consumers/cmi/m/menactra.pdf


7. https://www.ema.europa.eu/en/documents/overview/bexsero-epar-summary-public_en.pdf


8. Millar BC, Banks L, Bourke TW, Cunningham M, Dooley J, Elshibly S et al. Meningococcal Disease Section 3: Diagnosis and Management: MeningoNI Forum. Ulster Med J. 2018;87(2):94-98.