Пољубац, наизглед једноставан чин којим се исказују комплексне људске емоције – љубав, страст, срећа, повезује се и са начином преноса заразне болести – инфективне мононуклеозе, у народу познате под називом болест пољупца. Први пут је описана још 1920. године.
Као најчешћи узрочник инфективне мононуклеозе истиче се Епштајн-Бар вирус (енгл. Epstein-Barr virus – EBV), познат и као хумани херпесвирус 4 (енгл. human gammaherpesvirus 4 – HHV4). EBV припада фамилији Orthoherpesviridae и субфамилији Gammaherpesvirinae (1). Заједничка карактеристика свих херпесвируса јесте успостављање латентне инфекције у непермисивним ћелијама уз ризик од потенцијалних реактивација (2). EBV успоставља примарну инфекцију у епителним ћелијама орофаринкса и Б лимфоцитима, док су место латентне инфекције меморијски Б лимфоцити. Вирус поседује и одређени онкогени потенцијал. Заправо, EBV представља први откривени хумани онкогени вирус (3). Повезан је са настанком Буркитовог лимфома, назофарингеалног карцинома и др. (4).
Болест пољупца се најчешће преноси путем пљувачке, било директним контактом (љубљењем), или индиректно (дељењем хране и пића, прибора – чаша за пиће, четкица за зубе). Особа је заразна током примарне инфекције вирусом, чак и недељама пре појаве симптома болести, као и током реактивација. Најчешће оболевају деца и адолесценти (5). Период инкубације, који подразумева време од контакта са микроорганизмом до појаве симптома, износи просечно 3-6 недеља.
У клиничкој слици доминира тријас симптома: повишена температура, фарингитис и цервикална лимфаденопатија, што је све праћено повећаним бројем лимфоцита у крви. Код већине болесника јавља се и хепатоспленомегалија, односно увећање јетре и слезине, што захтева строго мировање због потенцијалне руптуре слезине, ретке али веома тешке компликације болести (6).
Дијагноза се најчешће поставља на основу клиничке слике, хематолошког налаза (леукоцитоза са лимфоцитозом уз појаву атипичних Т лимфоцита) и серолошких анализа (доказивање хетерофилних антитела у крви болесника) (7).
Не постоји специфична терапија, већ је лечење симптоматско (антипиретици, аналгетици), уз савет за строго мировање. Такође, не постоји вакцина против EBV инфекције (5).
Аутор: Нада Акик, ЦСНИРС
Литература:
Немањина 6, Београд, Земун 11080
serbiansocietymicrobiology@gmail.com
+381 11 3160 625
© Удружење микробиолога Србије. Сва права задржана.
Designed by HTML Codex
| Distributed by ThemeWagon | Programming by SM